Spomenik Stefanu Nemanji: Zlatna viljuška
Dvostepeni anonimni konkurs za spomenik na Savskom trgu u Beogradu
Pismo kolege:
Ponekad kao kolega te ne razumem, u poslednje vreme na konkursima učestvuješ samo kako bi predložio satirična i humoristična rešenja za koja znaš da nece proći. (tvoje pravo, poštujem)
Ali zašto trošiš dragoceno vreme na takve stvari umesto da probaš da osvojiš neku nagradu time što ćeš uraditi PRAVI projekat koji bi imao šansu da se izbori sa drugim projektima?
Nemoj da se ljutiš, ovo ti kažem dobronamerno i kolegijalno, ali ranije si radio bolje stvari.
Moj odgovor:
Uvek učestvujem na konkursima sa namerom da pobedim, poštujem pravila dovoljno da ne bih bio diskvalifikovan (nikada se do sada nije desilo) i predlažem rešenje koje savršeno odgovara načelima konkursa. To što moj rad ne biva nagradjen, više govori o organizatorima i žiriju (ne znaju /ne prepoznaju /ne žele /ne smeju) nego o mom trudu.
Obrazložiću.
Raspisan je konkurs za spomen-obeležje Stefanu Nemanji u kojem crno na belo piše:
“Uprkos činjenici da je na prestolu Srbije bio pune tri decenije (1166-1196) I da je bio ktitor nekoliko monumentalnih zadužbina, iza Stefana Nemanje-Svetog Simeona Mirotočivog nije ostao nijedan fresco-portret oslikan tokom njegovog života.”
Dakle nije bitan lik Stefana Nemanje, a vala ni delo, već samo posledice.
Lik nije bitan jer se ne zna kako je izgledao, niti je bilo čime odskakao od prosečnog čoveka tog doba, u svakom slučaju ništa posebno što valja okameniti. Koga briga da li je nosio bradu ili ne. Izmišljeni antropomorfni skulpturni prikaz čoveka iz srednjeg veka bio bi u najmanju ruku kičeraj. Možda bi pasalo u nacionalistickoj romantici devetnaestog veka, ali u dvadeset prvom je porazno retrogradno.
Sada delo.
Delo samog Stefana Nemanje, gledano iz tadašnje perspective, nije Bog zna šta, niti je osvojio Carigrad, niti sastavio nomokanon. Nije čak ni kraljevsku krunu nosio.
Bitne su posledice njegovog tadašnjeg skromnog delanja. Naime, Stefan Nemanja je, neprestanim talasanjem u nezgodnoj poziciji izmedju Ugara i Grka, omogućio svojim potomcima da oforme samostalnu državu i crkvu i postave ih na mapu sveta. Ukratko, delo samog Nemanje je zanemarljivo. Bitno je da je on pokrenuo mehanizam stvaranja srpske države i začeo lozu koja će je sprovesti. Delo Stefana Nemanje postaje izuzetno bitno isključivo retrospektivno, kroz dinastiju Nemanjića, kroz njegove dalekosežne posledice.
Shodno tome, cilj spomen-obeležja Stefanu Nemanji nije sećanje na lik i delo jednog prosečnog čoveka već na proces stvaranja srpske države i pravi početak onoga što smatramo svojom istorijom. Ono što čini srpsku državu značajnom u širem svetskom smislu, ne samo našem ličnom, je njena pripadnost sredozemno-evropskoj kulturi i istoriji. Malo toga ima kineskog u Srbiji, ali zato ima mnoštvo toga srpskog u Francuskoj ili Turskoj.
Zašto onda da se ograničimo i spominjemo korene svoje savremene istorije kroz jednu više bradatu bistu kada možemo da se postavimo kao ono što zaista jesmo, sastavna i izuzetna komponenta zapadne civilizacije. Čemu suzdržavanje i kolebanje?
A šta bolje simbolizuje zapadnu civilizaciju od viljuške, zlatne?